Од Вајланда до ослобођења

За кошаркашке почетке у Србији, узима се долазак William Willand у Београд, изасланика америчког Црвеног крста, октобра 1923. године. Тада је поред других америчких игара, демонстрирана и кошарка, а полазници курса били су гимназијалци, наставници фискултуре и соколски предњаци. Уз активну логистичку подршку Соколске организације, тада најмасовније спортске институције у земљи, Вајланд је у току двомесечног боравка одржао курсеве и за собом оставио опрему за кошарку, кошеве и лопте. Конструкције из Београда, по завршетку курса гимназијалци су пренели у II мушку гимназију, која се налазила на месту данашње зграде Политике и наставили да играју кошарку.

Захваљујући отварању Соколске организације према екипним спортовима, као и жељи саме државе да се спорт протежира кроз школе, кошарка, почетком тридесетих година прошлог века, добија нови замах. Носилац готово свих кошаркашких активности у овом периоду је СОКО Краљевине Југославије, а његови чланови неуморно раде на усавршавању правила, побољшању услова за игру и тренинг. Нови спорт, до тада називан баскет бал, кошићева или кошикова добија своје домаће име – Кошарка.

Круну кошаркашких такмичења до почетка II светског рата свакако представља Свесоколски слет у Борову 1940. године на коме је учествовало 170 играча и играчица подељених у четири старосне категорије. Женска екипа београдског Соколског друштва Матица осваја титулу првака државе, по мало чудним резултатом 2:0, услед лоших временских услова. Једини кош на утакмици постигла је Ружица Радовановић.

У периоду до II светског рата, за развој и унапређење кошарке у Београду највише је заслужан Зденко Павић, са својом супругом Вером, Прочелник за такмичарске игре при начелству Савеза Сокола који је протежирао кошарку и кроз СОКО и кроз школски спорт. У оквиру београдског Сокола X формирао је кошаркашку екипу, а био је и главни организатор средњошколских кошаркашких турнира у Београду крајем тридесетих година прошлог века. Преводио је кошаркашка правила и радио на изградњи кошаркашких терена и кошева.

Први кошаркашки клубови формирали су се у оквиру фудбалских клубова као секције непосредно пред почетак II светског рата. Масовно формирање клубова дешава се непосредно после окупације Краљевине Југославије, на пролеће 1941. године. Пре свих то су Матица, Омладинац, Саск, Избеглице, СК 1913, нешто касније и други: Баск, БСК, Митић, Обилић, БТК, БОБ. Играчи су бивши соколци и свршени средњошколци (М. Стефановић, Н. Поповић, И. Димић, Соколовић, С. Шапер, Б. Аксентијевић…), као и група избеглица, врхунских кошаркаша које је ратни вихор донео у Београд (Неферовић, Тешин, Путник, Ронац, Мађерух…). Кошарка се за време окупације играла на Ташмајдану и Калемегдану, као и на теренима СК 1913 на Топчидерском брду (сада стадион ФК Црвене звезде). У септембру 1941. организује се првенство Београда, а на пролеће 1942. године оснива се и Српски савез кошарке и одбојке. За непуних годину дана савез има у чланству 23 клуба а утакмице кошарке и одбојке укупно је у овом периоду гледало 15.000 људи. Председник Савеза био је полазник Вајландовог курса из 1923. године, Светислав Бата Вуловић.

У Београду кошарка се играла све време окупације, кошаркашке утакмице играју се по први пут у Шапцу и Крагујевцу. Пажњу привлачи велика гледаност, на утакмицама је било од 1.000 до 1.500 људи, а кошарка се играла свих ратних година, па и у августу 1944. непосредно пред ослобођење. Проглашавани су прваци Србије, а кошарка је дефинитивно освајала својом атрактивношћу, брзином и лепотом, и оне који су је играли и оне који су је гледали.

Период 1961. – 1968.

Период: осамдесете

Србија од 2007

Прву утакмицу под именом Србија кошаркашки репрезентација је одиграла против репрезентације Турске на турниру у италијанском градићу Бормију 1. августа 2007. године.

Под вођством селектора Зорана Славнића остварена је победа резултатом 78:77, а за нашу репрезентацију наступaли су: Дарко Миличић (23 поена), Марко Јарић (8), Милан Гуровић (12), Миле Илић (2), Зоран Ерцег (12), Миленко Тепић (1), Бранко Цветковић (4), Милош Теодосић (5), Вук Радивојевић, Александар Рашић (11), Драган Лабовић (1) и Немања Александров.

На Европском првенству одржаном у Шпанији нисмо остварили пласман у други круг такмичења, али ће та 2007, прва година у којој се наша репрезентација такмичила под именом Србија, остати упамћена по сјајном успеху наших млађих репрезентативних селекција. Наиме све селекције – млада, јуниорска и кадетска, током лета су постале ШАМПИОНИ ЕВРОПЕ у својим категоријама, најављујући сјајне резултате у будућности и у сениорској конкуренцији.

Под вођством Душана Ивковића лако смо савладали све препреке и пласирали се на Европско првенство 2009. године у Пољској, где смо изгубили у финалу од Шпаније, коју смо на почетку овог првенства  победили убедљиво (66:57).  Прву сениорску медаљу за Србију освојили су: Бојан Поповић, Миленко Тепић, Милош Теодосић, Иван Паунић, Немања Бјелица, Стефан Марковић, Урош Трипковић, Мирослав Радуљица, Ненад Kрстић, Kоста Перовић, Новица Величковић и Милан Мачван.

На Светском првенству одржаном 2010. године, због пораза у полуфиналу од домаћина, репрезентације Турске (82:83), остали смо без медаље, коју смо игром свакако заслужили. У борби за треће место бољи су били Литванци – 88:89. Остаће упамћена победа против великог фаворите Шпаније (92:89) у  четвртфиналу остварена фантастичном тројком Милоша Теодосића три секунде пре краја сусрета преко Шпанца Гарбахосе.

На Светском првенству 2014. године под вођством Александра Ђорђевића, Србија је одиграла још једно финале на великим такмичењима, овога пута са Америком и упркос поразу /92:129/ оставила сјајан утисак играјући храбро са пуно енергије и емоција свих 40 минута против апсолутних фаворита на овом такмичењу. Другу медаљу за Србију освојили су: Милош Теодосић, Богдан Богдановић, Немања Бјелица, Стефан Марковић, Никола Калинић, Мирослав Радуљица, Владимир Штимац, Стефан Бирчевић, Марко Симоновић, Стефан Јовић, Рашко Катић и Ненад Крстић.

На Европском првенству 2015. године били смо четврти. Пораз у полуфиналу од Литваније /64:67/ у последњим секундама меча нисмо успели да брзо преболимо, па смо у борби за треће место изгубили од домаћина Француске резултатом 68:81.

Олимпијске игре у Рију 2016. године донеле су сјајне игре нашег тима. У полуфиналу побеђена је Аустралија – убедљиво (87:61). У финалу су нас чекали Американци. Освојена је сребрна медаља, а за наш тим наступили су: Милош Теодосић, Богдан Богдановић, Немања Бјелица, Стефан Марковић, Никола Калинић, Мирослав Радуљица, Никола Јокић, Стефан Бирчевић, Марко Симоновић, Стефан Јовић, Немања Недовић и Милан Мачван.

На Европско првенство, одржаном 2017. године које се играло у четири земље (Финска, Израел, Румунија и Турска), услед повреда већег броја играча отишли смо у доста измењеном саставу у односу на Олимпијске игре.

У групној фази остварили смо четири победе уз један пораз (Русија 72:75) и заузели прво место у групи што нас је у разигравању водило на репрезентацију Мађарске, коју смо победили резултатом 86:78. У четвртфиналу смо били бољи од Италије коју смо убедљиво победили 83:67 и пласирали се у полуфинале, где нас је чекала репрезентација Русије.

Одличном игром целог тима (Богдановић 24, Марјановић 18 поена) и без повређеног Бранка Лазића, реванширали смо се Русима за пораз у групној фази. Србија је доминирала у скоку и шуту за два поена (70%). Финални сусрет против репрезентације Словеније донео је пуно неизвесности. Ипак, мала ротација наших играча и умор, уз одличну игру наших противника, на крају су резултирали поразом – 85:93 и освојеном сребрном медаљом. За нашу репрезентацију наступали су: Стефан Јовић, Василије Мицић, Богдан Богдановић, Милан Мачван, Драган Милосављевић, Бобан Марјановић, Марко Гудурић, Владимир Лучић, Стефан Бирчевић, Огњен Кузмић, Владимир Штимац и Бранко Лазић.

На Светско првенство које је одржано у Кини 2019, репрезентација Србије отишла је као један од фаворита за златну медаљу. После прве рунде, где смо остварили све три победе (Ангола, Филипини, Италија) остварили смо пласман у други круг. Међутим, ту смо претрпели пораз
од Шпаније – 69:81.

У четвртфиналу, одлична репрезентација Аргентине нас је елиминисала из борбе за медаље (87:97), али смо ипак смогли снаге да у наредна два сусрета забележимо две победе (Америка и Чешка) и освојимо пето место.

Остаће забележено да смо у разигравању за пласман, у несуђеном финалу Светског првенства, против репрезентације САД забележили победу (94:89), а да смо први период ове утакмице добили убедљиво, резултатом – 32:7. У мечу за пето место победили смо репрезентацију Чешке – 90:81.

Наша мушка сениорска репрезентација, нажалост, није успела да обезбеди пласман на Олимпијске игре у Токију 2021. преко квалификационог турнира чији је домаћин био Београд.

У 2022. години одржано је Европско првенство. Наша репрезентација је такмичење у групи имала у Прагу, где је потпуно доминирала. Падале су, и то лако, репрезентације Холандије, Израела, Чешке, Пољске и Финске. Међутим, по селидби у Берлин, где се играла завршница ЕП, Србија је у осмини финала доживела шокантан пораз од Италије – 86:94.

Следећа 2023. била је много успешнија, односно још једна историјска. Србија је, предвођена селектором Светиславом Пешићем, освојила сребрну медаљу на Светском првенству у Манили! Наш национални тим је у групи победио Кину (105:63), Порторико (94:77) и Јужни Судан (115:83). У другој фази, у новоформираној групи, Србија је изгубила од Италије (76:78), а била боља од Доминиканске Републике (112:79). У четвртфиналу је наш тим убедљиво победио Литванију (87:68), у полуфиналу Канаду (95:86). У великом финалу, мало је недостајало да капитен Богдановић и екипа сруше Немачку, која је ипак била мало срећнија и концентрисанија и освојила је злато резултатом 83:77.

За нашу репрезентацију наступали су: Филип Петрушев, Никола Јовић, Богдан Богдановић, Вања Маринковић, Огњен Добрић, Душан Ристић, Марко Гудурић, Стефан Јовић, Дејан Давидовац, Бориша Симанић, Алекса Аврамовић и Никола Милутинов. Тренер је био Светислав Пешић.