Историјат / Тренерске легенде
Александар Николић

Aлександар Николић је рођен у Сарајеву 28. октобра 1924. године, али се још као дете преселио у Београд. Гимназију Краљ Александар Карађорђевић је завршио 1943. године, а затим на Београдском универзитету студира право и медицину. Био је професор на факултету за Физичку културу у Београду, због чега је остао упамћен по надимку Професор.

Играчку каријеру је провео у Партизану (1945-1946), Црвеној звезди (1947-1949), Железничару из Чачка (1949-1950) и БСК-у Београд (1950-1951). Са Црвеном звездом је освајао Првенство Југославије 1947 – 1949. Одиграо је 10 утакмица за репрезентацију Југославије. Након играчке каријере постаје тренер репрезентације југославије, коју је водио у два наврата, од 1951. до 1965. године и од 1976. до 1978. године. Као тренер репрезентације освојио је шест медаља: злато (СП 1978, ЕП 1977), сребро (СП 1963, ЕП 1961. и 1965), бронза (ЕП 1963). Са репрезентацијом Југославије остварио скор од 170 победа у 239 утакмица.

Због заслуга за развој кошарке у бившој Југославији, Николић се често назива „Оцем југословенске кошарке”. Водио клубове ОКК Београд, Партизан, Црвена звезда, Петрарка Падова и Ињис Варезе. У клупској конкуренцији освојио четири национална првентства, два национална купа, три титуле првака Европе, Куп купова, два Интернационална купа. Проглашаван је за најбољег тренера Европе 1966. и 1976. године. У Кошаркашку кућу славних у Спрингфилду уврштен 1998. године. Члан је Куће славних ФИБА од 2007. године. ФИБА му је 1995. доделила Орден части. Александар Николић је преминуо 12. марта 2000. године у Београду.

Ранко Жеравица

Ранко Жеравица је рођен 17. новембра 1929. у Новом Милошеву. Тренерским послом почиње да се бави почетком 50-их година прошлог века, у време када је завршавао играчку каријеру. Све до 1966. године је радио у београдском Радничком, као тренер мушких и женских категорија.

Жеравица је тренер који је крајем 60-их и почетком 70-их унео многе новине и савремене методе у нашу кошарку. Од 1960. до 1965. био је помоћник Александру Николићу, а први тренер репрезентације постаје 1965. године. Од тада је са селекцијом Југославије освојио седам медаља на великим такмичењима: злато (СП 1970, ОИ 1980), сребро (СП 1967, ОИ 1968, ЕП 1969, ЕП 1971), бронза (СП 1982). Поред тога, има и одличја са универзитетских, медитеранских и балканских игара. Са успехом је водио и репрезентацију Аргентине.

Паралелно са радом у репрезентацији, жеравица је пресудно утицао на „бум“ Партизана почетком 70-их, када је селектирао тим предвођен Кићановићем и Далипагићем. Поред Пртизана, тренирао је и Црвену звезду, КК Пула, Барселону, Сарагосу, Филодоро из Напуља, Оникс из Казерте… Од клупских трофеја освојио је европски Куп Кораћа (Партизан 1978) и две националне титуле првака (Обрас – Аргентина 1976) и Партизан (1996).
Члан је ФИБА Куће славних од 2007. године.

Душан Ивковић

Душан Ивковић је рођен 29. октобра 1943. у Београду. Након завршене играчке каријере у Радничком из Београда, остаје да тренира млађе категорије клуба. Потом је тренирао мноштво великих клубова: Партизан, Војводину, Шибенку, ПАОК, АЕК, Паниониос, Олимпијакос, ЦСКА Москва, Динамо из Москве…

Српски љубитељи кошарке деведесетих година наденули су му надимак Душан Силни, Грци су га после највећег успеха у историји Олимпијакоса прозвали Софос (Онај који зна).

Водио је репрезентацију у пет финала, изгубио је само једно, олимпијско у Сеулу, давне 1988. За нашу кошарку једнако важно као и златни низ било је то што је у данима ембарга успео да одржи континуитет окупљања екипе и играња пријатељских утакмица. Као први тренер са плавима је освојио једно светско (1990) и три европска злата (1989, 1991, 1995), као и олимпијско сребро (1988). На Олимпијским играма у Атланти окитио се сребром као селектор. Са Олимпијакосом је био првак Европе, са Партизаном је освојио Куп Радивоја Кораћа (1979), са АЕК-ом (2000) и московским Динамом Куп Сапорта, односно УЛЕБ Куп.

2009. године на Европском првенству у Пољској, Душан Ивковић је предводио до сребрне медаље репрезентацију Србије, а на Светском првенству у Турској 2010. године је освојио четврто место.

Светислав Пешић


Светислав Пешић је рођен 28. августа 1949. у Новом Саду, али већ од треће године живи у Пироту, где је и започео своју играчку каријеру. Након Пирота, играо је за Партизан и Босну. Још као играч са Босном је освојио титулу првака Европе, али се то у његовој биографији најмање помиње, пошто је током тренерске каријере постао један од најцењенијих стручњака у Европи. Тренирао је следеће клубове: Босна, Алба, Барселона, Лотоматика, Динамо Москва, Ђирона, Валенсија, Црвена звезда.

Познат је и као стручњак који је генерацију Ђорђевића, Дивца, Кукоча и Рађе извео до
сениорских дана. Са свим репрезентативним селекцијама од кадетске (1985) до сениорске (2001) био је првак Европе. Са јуниорском (1987) и сениорском (2002) и првак света. Поред тога, до континенталног трона је довео и Барселону (2003) и репрезентацију Немачке (1993). Са Албом је освојио Куп Радивоја Кораћа (1996).

Жељко Обрадовић


Жељко Обрадовић је рођен 9. марта 1960. у Чачку. После сјајне играчке каријере (сребро на Олимпијским играма у Сеулу 1988., злато на Светском првенсву у Аргентини 1990.), 1991. године почиње још блиставију – тренерску и постаје најтрофејнији европски тренер и један од најтрофејнијих у свету. Јединствен је по томе што је постао светски првак и као играч и као тренер.

Први тренер репрезентације постао је 1996. године. Од тада са државним тимом осваја четири медаље: злато (ЕП 1997, СП 1998), сребро (ОИ 1996), бронза (ЕП 1999). Најтрофејнији тренер у историји европских клупских такмичења. Првак Европе осам пута: Партизан 1992., Хувентуд 1994., Реал 1995., Панатинаикос 2000., 2002., 2007., 2009., 2011. Два пута освајач Сапорта купа: Реал 1997. и Бенетон 1999. године. Са клубовима је освојио и 12 националних титула, 11 са Панатинаикосом (од тога 9 узастопно) и 1 Партизан и 7 националних купова, 6 са Панатинаикосом и 1 са Партизаном.

Жељко Обрадовић је два пута добио награду „Александар Гомељски“ за најбољег европског кошаркашког тренера.Та награда је посебно важна када се зна да најбољег тренера бирају тренери учесника Евролиге.